Mucanje je poremećaj ritma i tempa govora u komunikaciji. Komunikacija zahteva sagovornika. Osoba kada govori sama sa sobom ne muca, takav način govora često, tesko prenosi na sagovornika.
Veliki procenat osoba koje mucaju ima genetsku podlogu, koju ću podeliti na predispoziciju ( neko u porodici muca ili je mucao u kojoj direktno vidimo vezu), nespecificnu opštu predispoziciju ( kada neko u užoj ili široj porodici jako brzo govori ili je imao neki emocionalni poremećaj, i ovakvu podlogu teže dovodimo u vezu sa pojavom mucanja) i kompleksnu dispoziciju odnosno specifične promene na nivou CNS, konkretno bazalnih ganglija. Podogno tlo nije dovoljno za nastanak poremećaja, potreban je okidač odnosno provocirajuća situacija u interakciji sa biologijom. Okidač je stres povodom nekog događaja, koji može biti jasan ali i ne mora. Najčešći jasni okidači su rođenje brata ili sestre, strah od neke životinje ( na primer psa ), ostajanje deteta samo u kući, svađe roditelja, oduzimanje nekog predmeta za koje je dete emotivno vezano, neprijatan san, neki dogadjaj iz vrtića ili škole, itd…
Najčešće se javlja između druge i četvrte godine života. Naglasila bih da fiziološko mucanje ne postoji, ne postoji prihvatljivo mucanje u tipičnom razvoju i usvajanju govora i jezika. Kada se mucanje desi to je razvojno mucanje. Savetujem roditeljima da čim primete da njihovo dete otežano diše tokom govora, ponavlja glasove, slogove ili cele reči, ubacuje različite glasove i poštapalice, oteže govor, koristi neadekvatne pauze koje bi mi pomogle da izgovori narednu reč, otpočnu logopedsku terapiju kako bi blagovremeno i na adekvatan način otklonili smetnje koje su tek u začetku. Mucanje je hronično i to najčešće zavarava, i odloži terapiju!
Dete sa logopedom stekne veštine kontrole govora, uspostavi fluentnan govor, podložno je učenju novog načina govorenja i primeni takvog govornog ponašanja na svoje okruženje. Razvojno mucanje koje je neizlečeno prerasta u perzistentno, stabilno mucanje. Stabilno mucanje je već od osnovno-školskog uzrasta pa nadalje. Sada govorne smetnje postaju posledica naučenih samoporažavajućih mehanizama koji mucanje održavaju.
Govorim iz ličnog iskustva, u odraslom dobu sam se suočila sa poremećajem i primer sam da same logopedske tehnike nisu dovoljne u otklanjanju smetnji već integrisan psihoterapiski i logopedski pristup.
Perzistentno mucanje je kao ledeni breg, sa malim delom iznad površine a to su simptomi mucanja i velikim delom ispod površine. Ispod površine su apsolutistička i iracionalna uverenja i zahtevi koja vode u nezdrave emocije vezane za govor i mucanje podržavaju i pothranjuju. Ipod površine je neprihvatanje, poricanje, anskioznost, osećaj stida, krivice, i manje vrednosti koji osobu blokiraju da u određenim situacijama kontroliše svoj govor i primeni pomažuće logopedske tehnike. Osoba oseća da je začaranom krugu. Kada se sve negativne misli i uverenja osveste, prihvate, ospore i zamene zdravim, samopomažućim uverenjima koje istovremeno daju zdrave emocije u kombinaciji sa logopedskim tehnikama i ledeni breg će se otopiti. Terapija može da otpočne u bilo kojoj dobi života. Izlečena osoba je osoba koja više subjektivno ne trpi zbog svog poremećaja, nema nezdrave reakcije povodom svog govora. Oseća se slobodno i mucanje joj ne predstavlja hendikep.
Emilija Milanović, master logoped
Recent Comments