Često čujem od roditelja koji dolaze kod mene da kada dete značajnije kasni u govorno – jezičkim sposobnostima dobiju savet da je potreban defektolog, reedukator psihomotorike, oligofrenolog i logoped. Najčešće se radi o razvojnoj disfaziji koja nije adekvatno stimulisana od okruženja. Takvom detetu je potreban intezivniji logopedski tretman. Reči moje mentorke kojoj sam beskrajno zahvalna na postavljenim temeljima u radu sa ovim tipom izazova u razvoju deteta je ,, sto babica kilava dečica “ i praksa mi je pokazala da je zaista tako. Roditelji su zbunjeni što je razumljivo i krenu od jednog do drugog stručnjaka, dete to najčešće frustira jer su pristupi drugačiji a i previše je, takva deca ne vole zahteve, kamoli mnogo zahteva.
Najjednostavniji saveti i ono što je je najlakše primeniti u svakodnevnom životu su najbolji alati.
Ne postoje aparati, ne znam koje skupocenosti od uređaja koji mogu da zamene prirodnu, živu i afektivnu igru.
Šta se dešava, kakve oblike ponašanja ima dete sa ovim tipom razvojne disfazije?!
Dete je neprisutno, zbog neprisutnosti može da zaliči na autizam ali nije autizam. Ne razume pitanja i verbalne zahteve, samo ih ponovi ili ponovi poslednju reč onoga što je čulo. Može imati bogat rečnik ali nefukcionalno upotrebljen. Dobro verbalno pamte, praktično njihovo učenje je učenje napamet. Kontakt pogledom kratkotrajan i retko ili uopšte ne pokazuju potrebu za uzajamnom igrom. Najčešće vole ekran i ponavljaju sve što čuju, ta ponavljanja prenose i na kontekst u kojem te replike nisu adekvatne. Neverbalno su spretni, vizuelno pamte, znaju sled aktivnosti, prepoznaju gde idu i šta se tamo negde nalazi.
Kad imamo ovakvu sliku deteta, tretman treba da razbija učenje napamet i da podstiče funkcionalnost, prisutnost i komunikaciju sa okruženjem. Takvo dete ne treba da uči oblike, boje, razne pojmove koje samo još više podstiču mehanizam učenja napamet. Sa takvim detetom se igramo, zahteve kroz igru ,,podmećemo”. Igre skrivanja, pakovanje slagalica, slažemo oblike, koristimo loptu, izmišljamo igru i sve vreme čega god da se igramo postavljamo jednostavnija pitanja kojim dete još nije ovladalo. Smislena komunikacija i uzajamnost je cilj. Ne primer, logoped postavi pitanje, dete ponovi pitanje ( jer sve ponavlja ), logoped promenom intonacije pravi razliku od onoga šta je pitanje a šta odgovor. Počinje se od najjednostavnijih pitanja : Gde je? Ko je ovo ? Šta radi ? Pitanja uvek treba da su konkretna i da se odnose na trenutni kontekst.
Roditelji iz neznanja greše tokom razgovora sa detetom koje verbalno ne razume, pa tako čujem majku koja svom sinu kaže: ,, Hoćeš li da uzmeš lutku ili auto, pa da li si ti bata ili seka, hoćes sutra majka da ode i da ti kupi lutku da se igraš kod kuće sa njom “ ili ,, Zašto si tako nestrpljiv? “ i dete ništa ne odgovori jer ne razume najosnovnija pitanja. U prvom primeru imamo tri pitanja sa ili, u drugom apstraktnu reč koju dete može samo da ponovi ali ne razume pojam.
Tako da, sa ovom decom kreće se od najjednostavnijih zahteva i pitanja bez učenja pojmova napamet. Uključivanje u svakodnevne konkretne aktivnosti od čišćenja kuće, kuvanja, oblačenja, igre unutra i van i sve to najjednostavnije imenovati, promenom intonacije naglasiti šta je pitanje a šta odgovor i da naglasim sadržaj komunikacije treba da bude konkretan i da se odnosi na sadašnji trenutak. Stimulaciju, praćenje razvoja i savete treba da dobijete od logopeda.
Dete će sadržaj postepeno obradjivati i počeće da komunicira.
Emilija Milanović.
Master logoped, reedukator psihomotorike
Recent Comments